НА ДЕВИЦИ, НЕДОВОЉНО ПОЗНАТОЈ ГРОМАДИ У ИСТОЧНОЈ СРБИЈИ Богородичина планина По предању, она је заштитница Сокобањске котлине. Има своје тајанствене грађевине, жар-птице, митске јунаке, лековите воде и биље, колоније божура. Има кањоне, пећине, уређене планинарске стазе. Са Озреном се додирује у висини, на превоју Власина. Она не жуди за туристима, лепше јој је у сенци и осами, али сва је прилика да ће они ускоро жудети за њом. Прошли смо њеним стазама и селима, њеним мало познатим куцима. Видећете шта смо донели
Текст и фото: Драган Боснић
Девица је планина у источној Србији, у близини Сокобање. По предању, ова Богородична планина је планина заштитница Сокобањске котлине. У подножју Девице, код извора Моравице, налази се Маркова пећина. Легенда каже да је на њеном улазу Шарац Краљевића Марка оставио отисак копита.На северној страни Девице се налази Сокобања и река Моравица, на истоку Галибабинац, на југу Лабуково, а на западу пут који спаја Сокобању и Лабуково. Кањон Моравице је дубок, изнад њега се издиже утврђени Сокоград. Планина је релативно заравњена на надморској висини од око 1.100 метара и прошарана са пуно пећина и других крашких облика. Изузев делова у близини Сокобање, ова планина нема значајних туристичких садржаја и релативно је непозната широј јавности. Али често је посећују планинари и сакупљачи лековитог биља. Захваљујући Богородичној планини и оближњем Ртњу, Сокобања је центар за дистрибуцију лековитог биља у Србији.
Девица омеђава Сокобањску котлину са њене источне стране. У непосредној близини је и планина Озрен, а две планине се додирују код превоја Власина, на око 900 метара надморске висине, између села Језеро и саме Сокобање. Највиши врх Девице је Чапљинац (1.186 метара), у средишњем делу планине. Девица у вишим деловима, углавном огољеним, има и крашких површи. Чапљинац, или Мањин камен, налази се усред густе шуме, и са њега се скоро ништа не може видети. Зато је стотинак метара нижа Оштра чука чешћи циљ планинара. Оштра чука по облику подсећа на Ртањ и може се уочити са велике удаљености, чак и са Суве планине. Са Оштре чуке се могу сагледати планине југа Србије, Поморавље, Шумадија, Јастребац, Копаоник, Ртањ и Стара планина. Подједнако је атрактиван и врх Алексин камен, југоисточно од Оштре чуке, на највишем гребену Девице који постепено води све до Чапљинца. Од Сокобање до села Раденковац, преко врхова Оштра чука, Алексин камен и Чапљинац, постоји уређена планинарска стаза, чија је дужина 20 километара. У скривеним лепотама Девице, на некој од дужих или краћих стаза, уживају планинари и гости Сокобање. Девица је доступна из правца Ниша, из Сокобање, или са превоја Власина.
СКРОБНИЦА
На Девици, углавном по ободу, налази се пар села. Најистуренија је Скробница, на стрмим обалама изнад речице Тисовик. Очигледно је да су сељани чували сваки педаљ заравњеног тла за обраду. Пре тридесетак година у пространом селу је живело две стотине душа. Данас их је дупло мање а вероватно су и дупло старији. Ипак, то су вредни, живахни и пре свега знатижељни људи. У беспућу Девице открили су станиште веома ретког степског божура, за који се мислило да расте само у Делиблатској пешчари. На локалитету Богово гумно, на 950 метара надморске висине, почетком јуна је процветао косовски божур. Онај други, усколисни, који су пронашли берачи лековитог биља, прецветао је, кажу, десетак дана раније. Степски божур је током бербе лековитог биља случајно пронашла Мира Милутиновић, која је ботаничаре Завода за заштиту природе одвела у планину. Пошто код нас расте само пет врста дивљег, строго заштићеног божура, за стручњаке је станиште на Девици било велико изненађење. Занимљиво је да божури расту на местима где је раније пасла стока. Како су се планинска стада разредила, тако се божур раширио по осунчаним падинама, у полусенци ниског дрвећа.
По причи мештана, у околини овог села налазе се необичне камене фигуре од још необичнијег материјала. Кажу да их виђају већ пола века а не могу да открију ни ко их је правио, ни како их је правио, ни од чега их је правио. Фигурама не сметају ни киша ни снег ни ветрови који овде могу да буду непријатно јаки. Фигуре, веле, током ноћи мењају и облик, па већина мештана избегава те окупиране локације. Поређења ради, не тако давно, житељи Радан планине су широко заобилазили Ђавољу варош. А онда је та скупина пешчаних стубова постала место којим се поносе и од кога на неки начин и живе. Надајмо се да ће и грађани села Скробнице заинтересовати туристе са својим црвеним божурима, мистичним фигурама, обиљем лековитог биља и сликовитим селом. И планином која је савршена за дуге шетње.
БОГОВО ГУМНО
И даље смо у атару Скробнице, општина Књажевац. На локалитету Богово гумно, где расту божури на обронцима планине Девице, на заравњеном врху брда, на надморској висини око 950 метара. Назив овог локалитета је свакако необичан. Зна се да је гувно место где се врши жито. Али овдашња два пространа круга, оивичена камењем, повелики су чак и за божју жетву. Необични камени кругови до данас нису објашњени. Верује се да су тајанствени кругови служили нашим прецима за посматрање Сунца и Месеца и прављење календара. Уколико дођете до ових кругова и станете њихов у центар, нећете видети ништа осим обода круга и неба. Сваки круг био је ограђен посебним каменим зидом, што је захтеван грађевински посао. И оба круга су беспрекорно смештени у простору. Пречник већег је 120 метара, а мањег 80. Мањи је оштећен, неко је покушао да га оре.
У већем кругу, мало децентриран, налази се заветни крст посвећен Огњеној Марији. Подигла га је Роса са синовима, давне 1938, за здравље људи и стоке и за сваки берићет. Огњена Марија је позната из народне религије Срба и Бугара као господарица ватре и змија. Верује се да је Громовникова сестра, која муњом пали ватру. Њен празник је 30. јула по грегоријанском календару.
Остаци сличних грађевина постоје широм Европе и Азије, нарочито у Британији. Трагови древног календарског знања, очито, остали су у народу. О томе сведочи и то што је пре појаве модерних календара готово сваки неписмени српски сељак знао тачно колико има дана до славе или Божића. У најпознатије кружне грађевине за које је доказано да су служиле као древне опсерваторије спадају, између осталих, Аркаим у Русији, Госек у Источној Немачкој, кругови из Сармизегетузе у Румунији, као и словенски кругови на простору данашње Немачке.
СТОГАЗОВАЦ
Ако кренемо низ североисточне падине Девице, вреди посетити необично село на улазу у још необичнију клисуру. Стогазовац је насеље у Зајечарском округу, удаљено десет километара од Књажевца. Зубетиначку реку, која је на изласку из села усекла клисуру Ждрело, многи називају Књажевачким Метеорима. Дужина клисуре је око 300 метара. У клисури, непосредно уз реку, издижу се кречњачке стене до висине од 70–80 метара. Највише литице су Лисичји и Здравачки камен, на десној страни клисуре. Лисичји камен називају још Момин или Девојачки камен. По легенди, одатле је у време турске окупације српска девојка скочила у амбис, у смрт, како би избегла насилно одвођење у харем. Здравачки камен је на самом улазу у клисуру. Ширина клисуре у најужем делу, на самом дну, износи два до три метра. На дну клисуре, у кориту реке, налази се извор свете воде који мештани називају Божја трпезица. Сматра се да извор никада није пресушио и да има лековито дејство против очних болести. Поред њега пронађен је римски жртвеник. Дно извора карактеристично је по великом броју обрушених стена, преко којих река протиче у виду слапова. Ови блокови допринели су стварању великих вирова, међу којима су познати Сињи, Телчи и Петковски вир, најнизводнији. Узводно од Телчег вира је рупа у стени испуњена речном водом која се назива бунар и удубљење у виду каде у камену кроз које се река прелива у вир.
У клисури се налази црквица посвећена Видовдану. По предању, изградио ју је још кнез Лазар, па житељи Стогазовца већ вековима славе тај велики празник. На 400 метара од села, на брду Кулиње, виде се зидови и темељи старог града са кулом. Претпоставља се да потиче из античко-византијског доба, из времена цара Јустинијана, који га је изградио у одбрамбене сврхе пред надолазећим варварима. Овај град тврђава имао је две куле које су служиле за осматрање непријатеља који је могао да прође само кроз узану клисуру.
***
Божур
По српским легендама, божур је настао од крви палих јунака на Косову. Вишегодишња је биљка из породице Paeoniaceae. Цвет му је крупан, црвено-розе боје. Цвета на пролеће, од марта до маја. Раста као дивљи или се гаји као омиљено народно цвеће. По легендама Грка, божур (поеониа) добио је име по грчком богу Пеону, који је том биљком излечио епилептичног Плутона. У српској народној медицине су се цвет, кртола и семе божура користили за лечење падавице, великог кашља, хемороида и других болести. Стручњаци данас упозоравају да божур није довољно испитан, да има случајева тровања и да га не треба на своју руку користити за лечење. У Србији постоји пет врста заштићеног дивљег божура: обични (цвета на Тари, Голини код Зајечара и на Косову), банатски (Делиблатска пешчара), степски, усколисни и мушки божур.
***
Пећине у Стогазовцу
У кањону, на кречњачком терену, бројне су пећине и окапнице. Вулина је на левој страни клисуре, неколико метара изнад пута. Маркова је на десној страни клисуре. По предању, ово је пећина Марка Краљевића у којој је он често боравио. У таваници пећине постоји удубљење које је Марко направио својом главом, скочивши из сна. По дну су видљиви отисци Маркових стопала, а у унутрашњем зиду удубљење у облику потковице Марковог коња Шарца.
Девица је планина у источној Србији, у близини Сокобање. По предању, ова Богородична планина је планина заштитница Сокобањске котлине. У подножју Девице, код извора Моравице, налази се Маркова пећина. Легенда каже да је на њеном улазу Шарац Краљевића Марка оставио отисак копита. На северној страни Девице се налази Сокобања и река Моравица, на истоку Галибабинац, на југу Лабуково, а на западу пут који спаја Сокобању и Лабуково. Кањон Моравице је дубок, изнад њега се издиже утврђени Сокоград. Планина је релативно заравњена на надморској висини од око 1.100 метара и 
прошарана са пуно пећина и других крашких облика. Изузев делова у близини Сокобање, ова планина нема значајних туристичких садржаја и релативно је непозната широј јавности. Али често је посећују планинари и сакупљачи лековитог биља. Захваљујући Богородичној планини и оближњем Ртњу, Сокобања је центар за дистрибуцију лековитог биља у Србији.
Оштра чука по облику подсећа на Ртањ и може се уочити са велике удаљености, чак и са Суве планине. Са Оштре чуке се могу сагледати планине југа Србије, Поморавље, Шумадија, Јастребац, Копаоник, Ртањ и Стара планина. Подједнако је атрактиван и врх Алексин камен, југоисточно од Оштре чуке, на највишем гребену Девице који постепено води све до Чапљинца. Од Сокобање до села Раденковац, преко врхова Оштра чука, Алексин камен и Чапљинац, постоји уређена планинарска стаза, чија је дужина 20 километара. У скривеним лепотама Девице, на некој од дужих или краћих стаза, уживају планинари и гости Сокобање. Девица је доступна из правца Ниша, из Сокобање, или са превоја Власина.
На Девици, углавном по ободу, налази се пар села. Најистуренија је Скробница, на стрмим обалама изнад речице Тисовик. Очигледно је да су сељани чували сваки педаљ заравњеног тла за обраду. Пре тридесетак година у пространом селу је живело две стотине душа. Данас их је дупло мање а вероватно су и дупло старији. Ипак, то су вредни, живахни и пре свега знатижељни људи. У беспућу Девице открили су станиште веома ретког степског божура, за који се мислило да расте само у Делиблатској пешчари. На локалитету Богово гумно, на 950 метара надморске висине, почетком јуна је процветао косовски божур. 
Онај други, усколисни, који су пронашли берачи лековитог биља, прецветао је, кажу, десетак дана раније. Степски божур је током бербе лековитог биља случајно пронашла Мира Милутиновић, која је ботаничаре Завода за заштиту природе одвела у планину. Пошто код нас расте само пет врста дивљег, строго заштићеног божура, за стручњаке је станиште на Девици било велико изненађење. Занимљиво је да божури расту на местима где је раније пасла стока. Како су се планинска стада разредила, тако се божур раширио по осунчаним падинама, у полусенци ниског дрвећа.
материјала. Кажу да их виђају већ пола века а не могу да открију ни ко их је правио, ни како их је правио, ни од чега их је правио. Фигурама не сметају ни киша ни снег ни ветрови који овде могу да буду непријатно јаки. Фигуре, веле, током ноћи мењају и облик, па већина мештана избегава те окупиране локације. Поређења ради, не тако давно, житељи Радан планине су широко заобилазили Ђавољу варош. А онда је та скупина пешчаних стубова постала место којим се поносе и од кога на неки начин и живе. Надајмо се да ће и грађани села Скробнице заинтересовати туристе са својим црвеним божурима, мистичним фигурама, обиљем лековитог биља и сликовитим селом. И планином која је савршена за дуге шетње.
И даље смо у атару Скробнице, општина Књажевац. На локалитету Богово гумно, где расту божури на обронцима планине Девице, на заравњеном врху брда, на надморској висини око 950 метара. Назив овог локалитета је свакако необичан. Зна се да је гувно место где се врши жито. Али овдашња два пространа круга, оивичена камењем, повелики су чак и за божју жетву. Необични камени кругови до данас нису објашњени. Верује се да су тајанствени кругови служили нашим прецима за посматрање Сунца и Месеца и прављење календара. Уколико дођете до ових кругова и станете њихов у центар, нећете видети ништа осим обода круга и неба. 
Сваки круг био је ограђен посебним каменим зидом, што је захтеван грађевински посао. И оба круга су беспрекорно смештени у простору. Пречник већег је 120 метара, а мањег 80. Мањи је оштећен, неко је покушао да га оре.
Ако кренемо низ североисточне падине Девице, вреди посетити необично село на улазу у још необичнију клисуру. Стогазовац је насеље у Зајечарском округу, удаљено десет километара од Књажевца. Зубетиначку реку, која је на изласку из села усекла клисуру Ждрело, многи називају Књажевачким Метеорима. Дужина клисуре је око 300 метара. У клисури, непосредно уз реку, издижу се кречњачке стене до висине од 70–80 метара. Највише литице су Лисичји и Здравачки камен, на десној страни клисуре. Лисичји камен називају још Момин или Девојачки камен. По легенди, одатле је у време турске окупације српска девојка скочила у амбис, у смрт, како би избегла насилно одвођење у харем. Здравачки камен је на самом улазу у клисуру. Ширина клисуре у најужем делу, на самом дну, износи два до три метра. На дну клисуре, у кориту реке, налази се извор свете воде који мештани називају Божја трпезица. 
Сматра се да извор никада није пресушио и да има лековито дејство против очних болести. Поред њега пронађен је римски жртвеник. Дно извора карактеристично је по великом броју обрушених стена, преко којих река протиче у виду слапова. Ови блокови допринели су стварању великих вирова, међу којима су познати Сињи, Телчи и Петковски вир, најнизводнији. Узводно од Телчег вира је рупа у стени испуњена речном водом која се назива бунар и удубљење у виду каде у камену кроз које се река прелива у вир. 
